Uspostavljanje Solunskog fronta

Идеја за стварање Солунског фронта потекла је од Француза још 1914. године, са намером да се Централним силама зада "ударац у стомак", односно да се балканским правцем изврши продор ка Бечу, Будимпешти и даље ка Немачкој.

Са војничке тачке гледишта величанствене, али у крви прескупо плаћене победе Војске Краљевине Србије током ратне 1914. године су са једне стране дувале "ветар у леђа" оваквим плановима, а са друге, због бојазни да Србија политички и војно превише не ојача, као и због огромног притиска и почетних успеха Централних сила како на Западном тако и на Источном фронту су их непрестано одлагале.

Касније, за време Дарданелске операције (Галипољске битке), војни кругови у Француској и Британији све озбиљније разматрају идеју о отварању овог фронта. Како се ситуација на Дарданелима није ни изблиза одвијала према плановима савезника, Француска влада одлучује да 28. септембра 1915. године искрца трупе у Солуну и пружи помоћ Србији, али и да оствари својеврстан притисак на у то време неутралне балканске државе Румунију, Грчку и Бугарску да ступе на страну савезника.

Помоћ, нажалост, стиже прекасно!

Истога дана, 5. октобра, када француска 156. дивизија са Дарданела стиже у Солун Немачка и Аустроугарска нападају Србију!

Док се Краљевина Србија очајнички брани, у Солун стижу нове савезничке трупе: до 12. октобра пристигли су делови француске 57. дивизије, а до 10. новембра стижу и британска 10, 22, 26, 27 и 28. дивизија.

У моменту када се у Солуну налази око 65000 француских и око 85000 британских војника, Бугарска, којој су обећане махом српске земље као награда за улазак у рат на страну Централних сила, одмах сутрадан, 11. новембра, без објаве рата, напада Србију!

Командант здружених француско - британских снага (тзв. Источне или Оријенталне војске) генерал Морис Сарај који је наредио 156. и 10. дивизији да запоседну леву, а 57. и 122. десну обалу реке Вардар, са циљем да изврше продор према Скопљу, већ 23. новембра (након што ће два дана раније наићи на јак отпор бугарске 2. армије, и одлуке британаца да не подрже продор у Србију) повлачи све своје јединице назад у Солун.

Краљевина Србија, а касније и њена савезница Краљевина Црна Гора, надљудским напорима безуспешно покушавају да зауставе тројну агресију аустроугарске, немачке и бугарске војске.

Бугарска војска 12. децембра избија на грчку границу, али одустаје од напада на француско - британске трупе, да не би компромитовале положај грчког краља који је био про немачки оријентисан.

Српска војска, којој је одсечен македонски правац одступања, креће у повлачење преко Косова и Метохије ка Црној гори и Северној Албанији. Иако Санџачка дивизија Војске Краљевине Црне Горе 5. јануара на Мојковцу тријумфује против аустроугарске војске, Црна Гора већ 26. јануара бива принуђена на капитулацију.

Српска војска и цивили, заједно са деловима црногорске војске и народа, одступју преко албанских врлети и гудура ка Јадранском мору.

Гладни, промрзли и изложени непрекидним подмуклим нападима локалних банди, након низа перипетија везаних за слање савезничких бродова у Драч, Валону и друга албанска прихватилишта на Јадрану, око 135.000 Срба, сада већ буквално на измаку снаге, бива успешно укрцано у савезничке бродове и пребачено у Грчку на острво Крф, а њих око 10.000 у Тунис у место Бизерта.

До почетка априла 1916. на Крфу се прикупља и опоравља укупно 151.828 српских официра, војника и цивила.

Месец дана касније, половином марта 1916. године савезници завршавају градњу логора на линији Орфански залив - језеро Волви - Ајванли - Даутли - Доганџи - Кајали.

Након пропасти Дарданелске кампање у Солун пристиже још 5 британских (60 батаљона и 68 батерија) и 4 француске дивизије (51 батаљон, 18 ескадрона и 75 батерија).

Од српских трупа 22. маја стиже са Крфа Добровољачки одред. Заједно са њим и осталим пристиглим трупама српска војска се организује у 3 армије са 6 пешадијских и 1 коњичком дивизијом - укупно 7025 официра, 129190 војника и подофицира, 25457 коња и 9387 транспортних мазги.

У то време пристижу и француска 117. колонијална, италијанска 35. дивизија и француска коњичка бригада.

Већ у јулу савезници припремају планове за напад, а прве борбе води српска Шумадијска дивизија која 23. јула на препад заузима Ковил.

Краљевина Румунија 17. августа улази у рат на страни српских савезника.

У то време снаге Антанте и Централних сила на Солунском фронту распоређене су на следећи начин: британске трупе поседају сектор од Орфанског залива реком Струмом до језера Керкинитиса, по огранцима планине Круше до реке Галикоса; даље до реке Вардар се налазе француско-британско-италијанске трупе; јужно од Островског па до Костурског језера налазе се француско-руске трупе; сектор од Островског до Преспанског језера држе српске трупе; даље на запад кроз јужну Албанију, између Охридског језера и Јонског мора распоређене су француско-италијанске трупе. На супротној страни се налазе бугаске снаге од Орфанског залива до вардарске долине, затим даље на запад до реона Охридског језера немачко-бугарске трупе и на потезу даље до Јадранског мора аустроугарске снаге.

Планове сила Антанте да 20. августа крену у општи напад, предухитрила је бугарска Врховна команда која је наредила општи напад 17/18. августа.

Сукоб на Солунском фронту - почиње!