Proboj Solunskog fronta

Артиљеријска припрема са српских положаја почела је 14. септембра у 8.00 часова из 580 артиљеријских оруђа!

Бугарска артиљерија била је убрзо ућуткана, а њихова утврђења, препреке и осматрачнице углавном порушене. Упоредо је и авијација бомбардовала непријатељске резерве. У ноћи 14/15. септембра продужена је артиљеријска припрема и пешадија је посела полазне положаје. 15. септембра у 5.30 часова почео је напад пешадије на одсеку 2. српске армије; у првом ешалону напале су Шумадијска и 122. и 17. француска колонијална дивизија, а један километар иза њих наступале су Тимочка и Југословенска дивизија.

Француска 122. колонијална дивизија заузела је Добро поље, 17. колонијална дивизија је задржана испред Кравице, а Шумадијска дивизија је заузела Ветерник и продужила напад на Слоново Уво, а затим је помогла 17. колонијалној дивизији да заузме Кравице и Кравички камен.

Дивизије првог ешалона око 14.30 часова прелазе у одбрану, а у напад креће други ешалон. Југословенска дивизија надире ка Козјаковом камену, Тимочка избија на положаје Обла чука, Борова чука и на коту 1345.

На одсеку 1. српске армије пешадијски напад је почео у 15.00 часова са Дринском и Дунавском у првом и Моравском дивизијом у другом ешалону, али је пешадија задржана на каменом врху и Градешничком превоју (кота 1301).

До 21.00 часова 2. српска армија пробила је главни бугарски положај ширине 11 и дубине 3-4 километара. У току ноћи 122. колонијална дивизија заузеима и Сокол.

Сутрадан, 16. септембара, српска 2. армија продужава напад на другу непријатељску утврђену линију Тополац - Козјак, а Југословенска дивизија заузима Козјак и Козјаков камен, док Тимочка дивизија у сумрак избија пред бугарски резервни положај Камила - Тополац.

У међувремену, захваљујући успесима 2. армије, српска 1. армија осваја бугарски главни положај, коту 1246 и вис Лабиницу (кота 1334), снаге француске Источне војске прелазе у напад у Пелагонији и на десној обали Вардара, а у рејону Дојрана британске 22. и 28 . и грчка Сереска дивизија крећу у вечерњи напад након артиљеријске припреме, да би везале за себе непријатељске трупе у долини Вардара.

Увече 16. септембра, бреша пробоја износи више од 25 километара по ширини, а просечно 7 километара по дубини.

Продужујући надирање 17. септембра Југословенска дивизија заузима Железна врата, Тимочка дивизија овладава гребеном Тополац - Камила, Дунавска надире ка Црној реци, Дринска према Витолишту, док Коњичка заузима Балтову чуку раздвојивши коначно бугарску 2. и 3. дивизију. Француска Источна војска заузима Старевину, Зович и почиње изградњу мостобрана на Црној реци код Чебрена.

Тимочка дивизија 18. септембра заузима Конопиште, Југословенска Мрежичко, Моравска надире ка Полошком, Дринска ка Живову, док Дунавска избија код Расим-бејовог моста.

Иако Група дивизија генерала д'Анселма заузима Кожуф, док на левој обали вардара британско-грчке снаге немају успеха, српска војска и поред тешко проходног земљишта, замора и неуредног снабдевања наставља енергично надирање да би онемогућила бугарско-немачким снагама успостављање нове линије одбране.

Дивизије 2. српске армије 19. септембра продиру према Демир-Капији и Градском, Коњичка заузима Возарце, Југословенска Моклиште, а Тимочка Боуло и Радњу. Прва српска армија овладава мостобранима на Црној реци, француска 17. колонијална дивизија у свом реону је чак и прелази, док дивизије генерала д'Анселма воде борбе на Дудици и Цени.

Иако су бокови српске војске због продора од готово 50 километара били угрожени од Битоља и Демир-Капије јер је бугарска 2. армија у реону Дојрана не само одбила напад британских и грчких снага већ и прешла у контранапад, српска Врховна команда одлучује да продужи наступање и 21. септембра са 2. армијом избија на Вардар и ушће Црне реке.

Сутрадан, 22. септембра, 2. армија прелази Вардар и пресеца железничку пругу Скопље - Ђевђелија, а 1. прва армија заузима Дрен планину.

СОЛУНСКИ ФРОНТ ЈЕ ПРОБИЈЕН!