Da rat zauvek ostane samo igra

Драги љубитељи стратешких игара,

Са поносом Вас обавештавамо да је Савез борачких организација Републике Србије (САБОР), у партнерству са Центром за пословне вештине (ЦПВ), а под покровитељством Министарства за рад, запошљавање, борачка и социјална питања - сектора за борачко-инвалидску заштиту успешно реализивао још један пројекат из серије „Да рат заувек остане само игра".

И овога пута реч је о друштвеној игри, ратној стратегији, у којој је као и у претходној - Бици на Дрини (види www.bitkanadrini.rs) једна од страна у сукобу - Војска Краљевине Србије!

Игра „ Да рат заувек остане само игра - Пробој Солунског фронта“, такође долази из дигиталног пера Горана Радомировића, дипломирног графичара из Крушевца.

Сама игра, на крајње занимљив и едукативан начин, поприлично ценећи историјске чињенице, даје могућност играчима да се нађу у улози чувених команданата сила Антанте са једне, односно Централних сила са друге стране.

У жару борбе најмање 2, а највише 6 играча, имаће прилику да, уколико играју на страни сила Антанте, непосредно командују италијанским XVI корпусом, француском Оријенталном армијом, Војском Краљевине Србије, британском Солунском армијом и Војском Краљевине Грчке, односно да, уколико играју на страни Централних сила, непосредно командују аустроугарским XIX корпусом, немачком 11. и бугарском 1. армијом (тзв. групом "Шолц") као и бугарском 2. и 4. армијом (под непосредном командом бугарског Врховног штаба) - СВЕ НА НИВОУ ПУКОВА И ЕСКАДРОНА - са по 133 различите јединице на свакој од сукобљених страна!

 

ПРОЛОГ

Након херојске одбране од напада Аустроугарске монархије током 1914. године и славне победе на Церу, херојског отпора на Дрини и брилијантне победе на Колубари, Краљевина Србија, њена Влада, проређена војска и измучен народ покушавају током 1915. године колико-толико да стабилизују прилике у земљи.

Нажалост, поред великог броја мртвих и рањених војника и цивила, недостатка практично свих потрепштина, ратом разорену Краљевину Србију погађа и незапамћена епидемија пегавог тифуса.

Ипак и поред свих ових недаћа Краљевина Србија врши попуну људства, оружја и опреме у војним јединицама и покушава да добије што више материјалне, војне и сваке друге помоћи од својих савезника Русије, Француске и Велике Британије.

Неки од тих савезника, управо на рачун величанствених српских победа, кују планове да главном непријатељу, пре свих - Аустроугарској и Немачкој (које главнину снага држе на Западном односно Источном фронту), "зарију бајонет право у небрањени стомак", надирући преко Балкана директно ка Бечу, Будимпешти и даље ка Берлину, и на тај начин окончају рат у своју корист, а све преко леђа обогаљене Србије.

Међутим, за те планове зна и супротна страна.

Победа Турака над снагама Антанте на Галипољу, великодушна понуда Централних сила у виду српских територија као награде за улазак Краљевине Бугарске у рат на њиховој страни, одлучност Немачке да одбрани част своје, у три наврата поражене савезнице Аустроугарске, али и да једном за свагда прокрчи свој пут ка Османској империји, као и неодлучност Румуније и Грчке да уђу у рат на страни сила Антанте, по четврти пут надвија црне облаке рата над Краљевину Србију.

Настојећи да предухитри неодлучне српске савезнике, већ на јесен 1915. године Србију 5. октобра нападају најпре Аустроугарска и Немачка, а затим и Бугарска.

Тројним нападом на Србију командоваће немачки фелдмаршал Мекензен. Овога пута непријатељ је и поред тога што је знатно боље наоружан и буквално тродупло бројнији!

Своју снагу и бројност нападачи максимално ефикасно експлоатишу, тако да убрзо освајају Београд, истовремено угрожавајући правце ка Великој Морави, Нишу и Вардарској долини.

Савезници који су се предуго премишљали да ли и у којој мери да искористе, односно помогну српску војску, шаљу делове своје галипољске експедиције најпре у Солун, одакле, продирући кроз Македонију, безуспешно покушавају да се споје са српском војском.

Француска Оријентална армија после почетних успеха убрзо наилази на јаке, укопане бугарске снаге и - пошто је британској војсци из политичких разлога наређено да не прелази грчку границу - одлучује да напусти своје положаје у Македонији (Старој Србији) и да се 23. новембра повуче назад у Солун.

У међувремену, српска војска и Санџачка дивизија њене савезнице Војске Краљевине Црне Горе (коју Аустроугарска напада 5. јануара 1916. године) пружају надљудски отпор тројној агресији дуж читавог фронта, али безуспешно. Здружени непријатељи су напросто јачи!

Црна Гора капитулира 26. јануара, а српска војска и народ, након што им бугарска војска и шиптарски устаници блокирају правце одступања према Македонији, крећу преко црногорских и албанских врлети ка Јадранском мору, са намером да се тамо споје са савезничким трупама.

До 15. фебрара 1916. године, након у историји незабележеног егзодуса једног народа, Албанске Голготе, гладни, промрзли и изложени свакојаким подмуклим нападима локалних банди, након низа перипетија везаних за слање савезничких бродова у Драч, Валону и друга албанска прихватилишта на Јадрану, око 135.000 српских војника и цивила, сада већ буквално на измаку снаге, бива успешно укрцано у савезничке бродове и пребачено у Грчку на острво Крф, а њих око 10.000 у Тунис у место Бизерта.

До почетка априла 1916. године на Крфу се прикупља и опоравља укупно 151.828 српских официра, војника и цивила. Три године касније, већина њих ће одлучити о исходу 1. светског рата.

У бици знаној као ПРОБОЈ СОЛУНСКОГ ФРОНТА.