Vojni savez Centralnih sila

Окосницу Централних сила чини савез Немачког царства и Аустроугарске монархије склопљен 1879. године. Овом савезу се 1882. године прикључује Краљевина Италија и он добија назив Тројни савез.

Приликом избијања Првог светског рата Краљевина Италија најпре проглашава неутралност, а касније прилази супротном табору - силама Антанте.

Централним силама се касније прикључују Отоманска империја, октобра 1914. и Краљевина Бугарска октобра 1915. године.

У тренутку почетка коначног пробоја Солунског фронта, 14/15. септембра 1918. године на њему су се налазиле Аустроугарска, Немачка и Бугарска војска и то у следећем распореду:

Аустроугарски XIX корпус (47. и 81. дивизија и 220. пешадијска бригада) који је био потчињен својој Врховној команди држао је фронт од Јадранског мора - северно од Валоне, преко Фијерија и Берата до коте 1728 западно од Охридског језера.

Немачка 11. армија (302. немачка дивизија и 1, 6, Охридска, 2, 3. и 4. бугарска дивизија) држи положаје од коте 1728 до Мале рупе (кота 2005).

Бугарска 1. армија (Планинска, 5, 9, и половина 11. дивизије) од Мале рупе до планине Беласице.

Резерва немачке 11. и бугарске 1. армије, бугарска 2. армија (остатак 11. и 7. и 8. дивизија) од Високе чуке на Беласици до реке Ангитиса.

Бугарска 4. армија (10. дивизија, 2. коњичка дивизија и делови за одбрану морске обале) од реке Ангитиса до реке Марице.

Све снаге су биле формално под бугарском Врховном којом је командовао генерал Георги Тодоров. Немачком 11. и бугарском 1. армијом (тзв. "Групом Шолц") командовао је немачки генерал Фридрих фон Шолц, немачком 11. армијом генерал куно фон Штојбен, бугарском 1. армијом генерал Стефн Нерезов, бугарском 2. армијом командовао је генерал Иван луков, а бугарском 4. армијом генерал Стефан Тошев.

УКУПНО: око 600000 људи, 312 батаљона, 31 ескадрон, 1410 топова, 333 минобацача, 2872 митраљеза и 80 авиона.